o igri

Opasna zavisnost

Kategorija: zavisnost od virtuelnog

Autor igra.itd.rs

Termin „Zavisnost od Interneta" prvi put je upotrebljen 1996. godine u istraživanju psihijatra Ivana Goldberga (www.psycom. net/depression.central.html). U svom radu o patološkoj upotrebi Interneta, koja je nasta-la već prvih godina javnog postojanja ovog medija, naveo je listu simptoma i uporedio ih sa simptomima koji sejavljaju kod bolesti zavisnosti od alkohola. Pokušao je rešiti dilemu koja je danas jasna, da li se u ovom slučaju govori o psihološkoj zavisnosti ili je samo pojava kao način korišćenja ovog medija. Godine nakon njegovog rada su pokazale u praksi da je patološki poremećaj ličnosti izazvan prekomemom dozom Interneta veliki problem. Često prikriven i neprepoznatljiv deluje polako produbljujući stanje zavisnika.
Ubrzo nakon Goldbergovog istraživanja, ideja da se samo ukaže na neka zapažanja prevazišla je namenu i postala klinički pojam. I danas postoje mnoge nedoumice u vezi sa ovom pojavom. Po nekim mišljenjima, zavisnost je samo va-rijacija poremećaja ponašanja i teškoća kontrolisanja impulsa ili možda zaseban klinički entitet.

Svi trpe posledice

Gde god da se svrstava, ova pojava ima teške posledice po samu žrtvu, ali i po njenu okolinu. Kao i kod drugih zavisno-sti, okolina - posao, prijatelji i porodica trpe posledice.
Upozorava nas pogubna činjenica da je sve više dece u nekoj od faza zavisnosti i da će čitave generacije biti ugrožene ukoliko se ne stane na put ovom problemu. Generacije dece će odrastati sa ovim poremećajem i ne znajući za njega i time svoje, ali i živote porodica podrediti zavisnosti. Prvi znaci zavisnosti su nastali pojavom vi-deo igara u Americi i Japanu. Još šezdesetih godina je Japan zadesila kriza nedostatka novčića od 100 jena koji su bili potrebni da se odigraju Pong ili Space Invaders, i danas veoma populare igrice. Atari (www. atarimuseum.com, www.atari.com, www. atariage.com) je jednostavne video igre sa aparata po klubovima doveo pred TV ekrane i napravio stihiju koja je pokrenula video industriju.
Internet je otvorio vrata sveta i probio geografske barijere. Osim toga, uneo jejoš jednu mogućnost- komunikaciju u real-nom vremenu uz potpunu anonimnost. To je devedesetih godina u potpunosti prome-nilo način obraćanja i stvaranja kontakata svih vrsta, i poslovnih i privatnih. Ljudi željni zabave i opuštanja smislili su različite načine da pronađu svoj oblik razgovora i sagovor-nika. To je mogao biti bilo ko i bilo gde u svetu što je povećalo opsesiju za pričom sa neznancem.
Nakon toga je došla generacija mališana koji su odrastali uz TV, video, računar i Intemet i postali ovisnici praktično rođenjem i nemarnošću roditelja. Gledajući TV po nekoliko sati dnevno od malih nogu, interesovanja su prebacili na računarske igrice, koje za razliku od Atarijevog naivnog PONG-a sadrže sugestivne poruke i nasilnička ponašanja. Naredni korak su logično - Internet i chat i svi drugi servisi komunikacije i razmene fajlova svih vrsta.

Specifičnost pojave

Zavisnost od računara i Interneta je relativ-no mlada. Mada su se prve pojave desile još pre trideset godina, tada niko nije ni bio su stanju da donese zaključak da je reč o tipu bolesti. Silovit napredak se dogodio sredinom devedesetih godina prošlog veka. Internet i komercijalizacija mnogih njegovih servisa, kao i dostupnost računarske opre-me u domaćinstvima, doprineli su razvoju ove sociološke pojave. Davno je TV doneo otuđenje od Ijudi, ali je ovaj medij uvek bio i smatrao se vrstom zabave, tako se mogla i lakše uočiti pojava zavisnosti od TV programa. Računar je oruđe za rad, učenje, zaradu... Neprimetno se uvukao u svaku poru života, a tada se pojavio Internet sa svojim nesebičnim unapređenjima kvaliteta života. Sve pod velom olakšica, Ijudi su ne-svesno počeli zavisiti od računara pravdajući svoje višečasovno sedenje ispred monitora napretkom civilizacije.
Sve ovo možda i zvuči kao napadna filozofija da se loše okarakteriše nešto što ima svrhu, ali je činjenica da je mno-gima kontakt sa računarom postao kao kontakt sa živim bićem. Mnogi higijenu računara, održavanje desktopa, brisanje suvišnih i nepotrebnih fajlova, besomučno slaganje dokumenata u logične celine, održavaju češće nego svoju ličnu higijenu. Ova pojava je postala toliko agresivna da mnogi ne dozvoljavaju pristup računaru, svom ravnopravnom članu po-rodice, smatrajući uređaj svojim Ijubimcem ili ličnim sefom tajni. Danas u porodicama svako ima svoj strogo odvojen pristup podacima, e-mail nalog i šifrovane pristupe raznim folederima skrivajud sadržaje od najbližih. Često su mnogi spremni i da se posvađaju ukoliko je neko pomerio ikonicu na desktopu, promenio wallpaper ili instalirao svoj program. Računarsko ludilo definitivno pravi razlike među najbližima i postavlja se ispred živih bića. Roditelji deci kupuju posebne računare kako im ne bi smetali i kvarili njihove. Deca imaju posebne Internet naloge, posebne konekcije i servise koje koriste, preuzimaju primat nad svojim računarom, Ijubomorno ga čuvajući od loših korisnika i „stranaca" u kući. Dvoje dece bi se mnogo puta posvađalo jer žele istovremeno igrati igrice. Uz to, sve klasične igre, sportovi i druženja, kao i učenje i obaveze, nestaju u senci računara.
Skriveni problem je u tome što ova zavi-snost nije vidljiva kroz klasične elemente na koje smo navikli na primer kod alkohola. Intemet zavisnost se ne primećuje jer je skrivena u svakodnevnim životnim aktivnostima. Mnogi roditelji će naprotiv opravdati višečasovno sedenje deteta za kompjuterom. Uz rad deteta su rešeni i drugi roditeljski problemi - mir u kući, dete je u svojoj sobi ,,pod kontrolom".

Deluje polako

Zavisnost se neprimetno uvlači u živote, a promene ka destruktivnom ponašanju se primete tek nakon što su uzele maha. Patološki simptomi su sve izraženiji što je virtuelna realnost bliža zavisniku.
Karakteristika ove zavisnosti je da godi-nama lagano i neprimetno menja ličnost. što se kasnije primeti, time je veći jaz između ličnosti i realnog života, a nakon toga počinju vidljivi i ozbiljni problemi. Ova zavisnost je tumor modernog doba. Lakše se leči ukoliko napreduje brzo jer tada nije učvrstila korene u okruženju zavisnika, a najlakše se zaobilazi ukoliko se problem primeti na početku.
Danas je skoro svako peto dete koje kori-sti računar zavisno od njega i ukoliko se na vreme konstatuje bezbolno se može sprečiti širenje.
Srbija je takođe leglo dece-zavisnika. Igraonice su pune dece svih uzrasta. Tinejdžeri vršljaju Internetom po chat i pornografskim sajtovima, dok roditelji samo posmatraju. Oktobra 2007. godine bili smo svedoci zatvaranja web lokacije sa pedofilskim sadržajem čiji je vlasnik 29-godišnjak iz Mladenovca.
Statistički, ukoliko se kod nas ekspanzija zavisnosti nastavi ovim tempom, do 2010. godine će svako drugo dete koje koristi računar imati ovaj problem.

Opširnije...

Adrenalin kao droga

Kategorija: zavisnost od virtuelnog

Autor igra.itd.rs

Problem zavisnosti je na samom početku neprimetan. Roditelji retko znaju šta dete u stvari radi na računaru i za šta upotrebljava Internet. Igranje igrica ili besmisleno čatovanje nisu svrha računara. Neki roditelji uspešno kontrolišu ponašanje deteta te ga pravilno usmeravaju u korišćenju računara, mada i tada postoji opasnost da preterano sedenje za kompjuterom preraste u opsesiju.

Psihološki gledano, postoji fenomen „uspeha” koji ohrabruje i stvara zavisnost. Dete uči korisne stvari, postiže rezultate, a nagrade, tj. povratne informacije o uspehu su trenutne. To hrani ego, podstiče i traži još. Slično kao sa hranom – u krizama neki ljudi posežu za frižiderom jer hrana može gotovo trenutno stvoriti osećaj zadovoljstva. Ta vrsta „tešenja” ili zadovoljstva vodi u poremećaj i bolest.

Putevi zavisnika su ili loši ili posuti cvećem, ali oba vode ka istom – zavisnosti od Interneta i računara.

Godinama je postojao problem da se tačno definišu razlozi koji vode ovakvom ponašanju. Protekle su godine dok kod velikog broja zavisnika nisu primećene pravilnosti koje se ponavljaju.

šta je tako snažno? Internet nudi nekoliko osnovnih elemenata za stvaranje zavisnosti.

Anonimnost

Utiče na slobodu ponašanja, ruši principe kulture i morala i daje utisak slobode. Anonimnost znači da nema prepoznatljivog kontakta i identifikacije, time nema stida, straha, treme kao u realnom kontaktu. Nema ni posledica usled lošeg ponašanja. Raditi nešto što se ne sme podiže nivo adrenalina.

Pripadnost

Mogućnost pripadanja nekom okruženju ili grupi, biti sa lakoćom prihvaćen bez naročitog truda i poštovanja drugih nekima je način da se osećaju sigurnije. Stiče se utisak prijateljstva i osećaj da su ti ljudi realno okruženje. Kod većine je dovoljno da se samo konektuju na Internet i da odmah dobiju „dozu” pripadnosti.

Sloboda

Putovati Internetom, biti na Googleu i istraživati sve te svetske informacije je kao da potpuno slobodno letite beskrajnim prostranstvom. Danas čak imamo i termin „guglovanje”. Neki zavisnici su u stanju da satima „čačkaju” Google istražujući Internet. Kretati se, biti svuda, imati osećaj prisutnosti, a ostati skriven, poseban je osećaj za zavisnike. Oni su stalno u potrazi za tim adrenalinskim udarom i samo je pitanje na koji način će doći u to stanje.

Zapadanja u krize

Početak je bezbolan i zavisi od toga gde su roditelji napravili propust. Nečiji počeci zavisnosti potiču iz najmlađeg doba i „tupog” gledanja TV-a, reklama, crtanih filmova i svega i svačega što može potrošiti vreme. Deca se bez greške primaju na TV programe i to je pravi put da svoje dete lišite moždanih aktivnosti.

U nekim slučajevima, počeci su u kupovini računara. Svako se vodi logikom da deca treba da se opismene, jer se danas pod pismenošću podrazumeva znanje rada na računaru, a ne poznavanje maternjeg jezika. Budući inženjeri bi trebalo da se od malih nogu srode sa visokotehnološkim principima.

Prisnost sa virtuelnim se gradi od malih nogu, a roditelji u tome svesrdno pomažu.
Dete ovisnik će svoje sate detinjstva provesti u „napretku” i „hvatanju” budućnosti, ali kroz „amputaciju” svega emotivnog što je bilo u maloj glavi. Pošto računar sve više postaje nešto što „sluša i izvršava želje”, rađa se samopouzdanje i želja za daljim uspehom, a smanjuje želja za bilo čim drugim. Ukoliko tada pokušate da odvojite dete od omiljenog aparata, postaće ljuto i agresivno, osećaće se prazno, bezvoljno i neće znati kako drugačije da potroši vreme. Druge aktivnosti nisu dovoljno impresivne i ne animiraju, kao računarsko šarenilo, mogućnosti gde je samo mašta ograničenje. Nažalost, tako i mašte ostaje sve manje zahvaljujući osobini računara da usko usmerava razvoj inteligencije.

Sledeći korak će biti zavisnost o Interneta, e-mail ili chat ćaskanja uz stalno proveravanje sandučeta i pristigle pošte da nešto ne bi promaklo. Lako će se primetiti kako raste potreba za Internetom. Probajte sada proviriti u inbox deteta – to neće proći bez posledica i svađe. Ukoliko se i sledeći put usudite da priđete računaru, sprečiće vas gomila šifri i skrivenih foldera.

Kriterijumi poremećaja

Internet zavisnost je psihofizički poremećaj koji diktira određena ponašanja i promene u ličnosti. Promene utiču na celo okruženje zavisnika i ne moraju da zavise od vremena provedenog za računarom, već su uslovljene količinom zadovoljenih kriterijuma. Postoje četiri osnovna kriterijuma po kojima može da se primeti da neko postaje zavisnik.

Opsesija

Zadovoljavanje potreba za komunikacijom i slobodom ili drugim pandanima potreba realnog života je naznaka poremećaja. Svaka zamena životnih osnovnih potreba je put ka zavisnosti.

Vreme

Ova zavisnost zahteva beskonačno vreme. Sociološki, a i banalno – tehnički gledano, kada vam nešto svakodnevno oduzima pet do dvanaest sati budnog vremena, a nije situacija realnog života (posao, učenje), već beg u nešto van realnih dimenzija (u to spadaju i filmovi, gledanje TV-a, igrice...), gubite kontak sa okruženjem i samim sobom. U nemalom broju slučajeva su dotadašnje svakodnevne obaveze redukovane i prilagođene zavisnikovim potrebama.

Samoća

Nemilosrdno otimanje vremena i, naravno, zadovoljena potreba za komunikacijom, odvajanje od društvenih odnosa, mogu da doprinesu i gubitku posla, prijatelja... Zavisnik nije svestan posledica jer iz njegovog ugla on zadovoljava sve svoje potrebe virtuelnim plagijatima. Prekidanje socijalnih odnosa će dovesti do gubitka samosvesti i realne spoznaje okruženja. U nastavku, sve vodi netrpeljivosti i smanjenoj toleranciji prema okruženju jer je napor da se održi komunikacija sada prevelik i „nepotreban”. U vitruelnom okruženju je to jednostavan proces privlačenja srodnih interesovanja i banalnosti. U slučajevima nužde ili neprijatnosti, virtuelni kontakti se prekidaju bez ikakvog napora i posledica, a time i bez moralnih obaveza.

Fizičke promene

Asocijalnost će, vremenom, dovesti do depresije i nezadovoljstva, a dalje do smanjene pažnje i nezainteresovanosti. Premor, nervoza i pojave nevoljnih radnji, poput tipkanja prstima, žmirkanja i osvrtanja su psihofizičke posledice. U stvarnom okruženju zavisnici su nesigurni, ne osećaju se bezbedno. Smetaju im normalne pojave dokazivanja, snalažljivosti i to što su vidljivi, što odgovaraju za postupke, moraju da paze na stvari koje u komunikaciji na Internetu ne postoje, izbrisane su odsustvom sagovornika i gledanja u oči.

Mnoga deca korisnici računara zadovoljavaju jedan ili dva kriterijuma zavisnosti. Teško je izmeriti intezitet jer on zavisi od faktora detetovog okruženje, navika, obaveza, interesovanja... Kritična količina je jedinstvena za svako dete pojedinačno, ali su četiri navedena kriterijuma zajednička za sve uzraste.

Roditeljska savest, ako na vreme primetiti promene, jedino je što može da utiče na vraćanje u realno okruženje i tada posledice ne postoje.

Kritična masa

Postoji „kritična masa” koja pokreće lavinu. Dotle bolest može postojati, ali se ne mora manifestovati velikim promenama. Činjenica je da postoje pojedinci koji provode i po 18 sati na Internetu zadovoljavajući svoje opsesije. Ovo nemilosrdno trošenje vremena nesvesno je usmereno na popunjavanje rupa u normalnm životu. Zavisnik hibridnim impresijama udovoljava sopstvenom egu kako bi pred sobom skrio potisnute strahove ili poremećaje u komunikaciji sa ljudima, često stvorenim baš zahvaljujući zavisnosti od Interneta.

Opširnije...

Zavisnost od virtuelnog

Kategorija: zavisnost od virtuelnog

Autor igra.itd.rs

Binarni opijat ostavlja iste efekte na psihu deteta kao alkohol ili droga i stvara zavisnost. Paralelno s tim, deca su u velikom riziku od zloupotrebe, a porodica će kad-tad osetiti ogromne posledice.

Uticaj na socijalizaciju

Ova bolest digitalnog doba razvila se devedesetih godina prošlog veka, malo se o njoj zna i priča, a veoma je rasprostranjena. Reč je o zavisnosti od računara. Statistički oko 10 odsto korisnika računara može se svrstati u lakše ili teže virtuelne narkomane, što je veliki procenat. Još više poražava činjenica da je veliki broj dece od najmlađeg doba „zaraženo” ovom pojavom. Ovaj psihološki efekat ostavlja velike posledice u kasnijem dobu jer direktno utiče na socijalizaciju i u porodici i van nje.

Moskovski terapeutski centar „Porodica” se sa psihologom dr Aleksandrom Kazaevom nekoliko godina bavi istraživanjem i praćenjem ove pojave. Njihova zapažanja ozbiljno skreću pažnju na problem. Rešenje je naizgled jednostavno i ponovo će pažnja roditelja biti u centru uspeha.

Efekat medija u detinjstvu

Prihvatanje lažnih svetova počinje rano, od televizora. Dok sve izgleda nevino, dete se lepi za smešne, šarene sadržaje, isključuje maštu, ne podstiče mozak, interesovanja i gubi svoju ličnost u nametnutom scenariju. Stvara pogrešne slike o stvarnosti i bukvalno zakržljava i postaje intelektualno hendikepirano. Živeći sa televizorom, prihvata samo ponuđeno, ne ume da kreira svoj stav i postaje mediokritet i robot. Takvo dete je lako uvući u sekte i kriminal. Naviknuto je da ne razmišlja nego da prihvata ponuđeno. Zvuči stravično – zato što jeste.

Drugi korak – računar

Danas je sasvim uobičajeno da dete poseduje svoj računar. U moru igrica rado će odabrati par desetina i igrati ih sa drugarima. Nove igre su dizajnirane da se satima igraju, razvijaju se strategije koje treba da unište i istrebe protivnika. U hladnim zimskim danima „lepo” je sesti uz računar i maštati satima o ratničkim uspesima. Neka deca prosečno četiri do pet sati dnevno provedu igrajući igrice.
Tom prilikom mozak sve više okupira virtuelni svet, pa dok ide u školu, ruča, leže da spava – razmišlja o sledećem pobedničkom koraku. Ta borba će u stvarnosti biti veliki poraz, a u većini slučajeva ni deca ni roditelji toga neće biti svesni. Misli im sve više funkcionišu poput elektronskih kola.

Seća li se neko stare igre „tetris”. Mnogo nas je igralo slagalicu – koliko se njih žalilo da im se pred očima sklapaju delići van svesne kontrole, dok hodaju ulicom ili kada odu na spavanje. Današnji svetovi igara su mnogo opasniji. Pomenuću primer jednog odraslog čoveka koji je nakon ove situacije izbrisao igricu sa računara. Igrajući stratešku vojničku igru mesecima je povlačio poteze, te kako bi napravio dobar korak, snimio bi trenutni status. Nakon poraza ima mogućnost da igru nastavi od prethodno snimljene pobede. Tako sve do trenutka kada je parkirao auto prolazeći tik uz drugi razmišljajući, ukoliko očeše auto, resetovaće se i započeti parkiranje ponovo!? Nakon ovoga je pobacao CD-ove sa igrama.

Virtuelna realnost se meša u stvarni život u neočekivanim momentima. Važno je znati da niko nije imun na to. Danas se može videti mnogo odraslih ljudi koji igraju igrice i koji su ovisnici modernih „zanimacija”, koji će svoje vreme predati kompjuterskim programima.

Treći korak-Internet

Ulazak na globalnu mrežu ovisniku će pružiti nove mogućnosti. Sada može igrati igrice sa celim svetom, može se uključiti na konferencije o sportu, izlascima, može posećivati sajtove organizacija koje će mu nuditi muziku, slike, zaradu ili život u večnosti.

U Internet svetu postoji problem koji roditelji zanemaruju – dete je u kontaktu sa milionima stranaca koji nešto objašnjavaju, pozivaju, garantuju... Takođe je samo po sebi meta hiljada zlonamernih organizacija i pojedinaca. To je kao da ste dete ostavili na ulici u nepoznatom gradu sa masom nepoznatih ljudi – da li biste to učinili? Ukoliko ne kontrolišete upotrebu Interneta, detetu to činite svakodnevno, a verovatno ga još i podstičete. Jasno je koliko sve može biti opasno ako prepustimo da se stvari same dešavaju, fenomen deteta-ovisnika ovaj rizik višestuko povećava.

Sam u kući

Svakodnevica mnogih mališana, citiram jednu učiteljicu je: „Mnogo je lakše kupiti PC i uplatiti Internet nego se baviti čedom, voditi ga na trening, u posetu, park. Dok dete beži u virtuelnu stvarnost, u kući vlada mir. Sve izgleda nevino i bezopasno”.

Virtuelna stvarnost je forma psihološke zavisnosti i, kao svaka druga zavisnost, ona razara ličnost. Pod njenim uticajem dete gubi slobodu volje i njime je lako manipulisati. Takvu decu lako je uvući u razne sekte, bande i potčiniti tuđem uticaju. Ta zavisnost pogađa određene tipove dece, a bolest zahteva lečenje.

U SAD preko 2000 dece služi kaznu doživotnog zatvora bez prava na pomilovanje za zločine koje su počinili kada su bili mlađi od 18 godina. Istraživanje i izveštaj su napravile organizacije „Human Rights Watch” (www.hrw.org) i „Amnesty international” (www.amnesty.org).

U Pekingu je započeto sa lečenjem grupe mladih ljudi, uglavnom tinejdžera, od nove bolesti – zavisnosti od kompjutera i Interneta. Sva deca uključena u ovaj program napustila su školu zbog provođenja više vremena u igranju kompjuterskih igara ili ćaskanju na Internetu, po rečima direktora klinike dr Tan Rena. Deca pate od depresije, nervoze, straha i bezvoljnosti za odnose sa drugim ljudima, ali i panike i agresije. Među problemima koje imaju su nesanica i podrhtavanje ruku.

Junak sa resetom

Ukoliko upoređujemo stvarni život gde dete čeka škola, domaći zadaci, spremanje sobe i virtuelne realnosti, gde ima slobodu, uzbudljive događaje i kontrolu situacije, jasno je šta će dete odabrati. Odabran će biti svet u kome ne bi izdržao par minuta da može da postane stvarnost. U virtuelnim svetovima vlada osveta, krvoločna istrebljenja, scene i bića iz horor filmova, ali igrač je junak koji ih pobeđuje, junak koji se navikava da resetom i samo neograničenim moćima rešava stvari. A onda se desi stvarnost, obaveze, nema moćnog oružja i sve mora sam uraditi. Tada postaje nesposoban, depresivan i ponovo beži u svet virtuelne realnosti i svet nakaza.

Nakon toga prođu godine detinjstva proživljene sa monstrumima i nasiljem. Zaključak ovom tekstu nije potreban. Roditelji koji žele svom detetu ovakvo detinjstvo neka mu daju virtuelnu slobodu ili neka sami roditelji probaju ono kroz šta dete prolazi.

Opširnije...

Talentovana deca na pogrešnom putu

Kategorija: zavisnost od virtuelnog

Autor igra.itd.rs

Mogućnosti zloupotrebe Interneta zavise od tehnološkog i infrastrukturnog razvoja države, ali takođe i od pravnih normi koje omogućavaju rad mnogih elektronskih servisa – finansijske transakcije, sloboda govora, anonimnost, garancija privatnosti... Svi uslovi koji obezbeđuju slobodno korišćenje medija i anonimnost, nažalost, ujedno su i instrumenti za kvalitetniju zloupotrebu i kriminal na Internetu.

Za razliku od drugih masovnih medija (TV, radio), gde je pojavljivanje uglavnom pravno legitimno, Internet je specifičan po svojoj slobodi pojavljivanja na njemu. S obzirom da je Internet pojam za niz povezanih mreža u javnom i privatnom vlasništvu, globalna odgovornost za sadržaj ne postoji. Svako fizičko i pravno lice može posedovati svoj delić Interneta, biti u potpunoj anonimnosti i izlagati materijal po želji u zavisnosti od zakona o medijima u državi gde je registrovan sajt (tekst: „Pravna i tehnička struktura Interneta”).

Zločin bez dokaza

Kada povežemo sve pomenute osobine globalne mreže dobijamo odlično oruđe za kriminal, nema mesta zločina, otisaka prstiju, svedoka i drugih materijalnih dokaza. Sve se dešava u optičkim kablovima. Ali zločin postoji, postoje i žrtve i počinioci, a i binarni dokazi.

U pravno i ekonomsko razvijenim zemljama, gde je elektronska komunikacija i verifikacija (elektronski potpisi) nesputana, a baze podataka korisnika uredne i ažurne, mogućnosti za zolupotrebu su velike. Platne kartice i računi banaka su, svakako, najinteresantniji plen virtuelnih gusara koji za kriminalno delo koriste modernu tehnologiju. Jednako su u upotrebi i sistemi prevare koji računaju isključivo na neznanje i nesmotrenost korisnika. Lažni sajtovi su upereni ka korisnicima koji bez mnogo razmišljanja ostavljaju lične podatke i brojeve kartica i tako se odmah hvataju u zamku. Druge vrste sajtova sugestivno deluju uvlačeći posetioce u sekte i razne vrste manipulacija. Posebno je značajan vid zloupotrebe Interneta čija su ciljna grupa korisnici koji svesno upotrebljavaju ponuđene servise – pornografske i sajtove sa nelegalnim artiklima, piratskim materijalima, ali i mnogo opasnijim stvarima. Na hiljadama svetskih sajtova prodaju se oružje, ljudski organi, krv, trguje nerođenom decom (vrbuju se devojke koje uz novčanu nadoknadu abortiraju i svoju nerođenu decu daju za eksperimente u industriji lekova i kozmetike)...

Ovde ćemo, međutim, pomenuti samo zloupotrebe koje se tiču direktno dece.

Ko čeka u chat-roomu?

Chat je na prvom mestu po učestalosti upotrebe. U virtuelnim sobama za „razgovor” često se kriju pedofili i trgovci robljem koji vrebaju naivni um deteta. Manje opasni su lovci na brojeve platnih kartica i informacije o porodičnim odmorima i drugim aktivnostima na osnovu kojih se planiraju provale u stanove i krađe. Postoje slučajevi u kojima deca namerno odaju brojeve kartica svojih roditelja u zamenu za procenat koji im podiže mesečni džeparac. Zakon na Zapadu omogućava da maloletne osobe imaju svoje platne kartice i račune u bankama koji im omogućavaju novčane transfere bez kontrole druge osobe.

Na drugom mestu su sajtovi koji maloletnicima obećavaju honorare za erotski i pornografski materijal. Ovi sajtovi se ne bave lažima, zaista plaćaju dobar džeparac za materijal koji će se naći na Internetu. Ceo posao je digitalan, dete se prijavljuje putem weba, ostavlja podatke (može i lažne) i pravi broj računa na koji će stići honorar, potom šalje svoje digitalne fotografije, a zauzvrat dobija dogovorenu sumu novca. Roditelji nisu svesni honorarnog posla svog deteta. Procenite sami koja je verovatnoća da dete kasnije bude uvučeno u pornografsku industriju.

Pojava piramidalnih distribucija opijata, medikamenata koji se koriste isključivo u bolničkim kontrolisanim uslovima i spadaju u grupe droga, pa čak i regularnih narkotika koje nalazimo na tržištu (po principu multilevl) i drugih nelegalnih preparata, omogućava dobar dodatak mesečnom džeparcu. Takva deca bivaju iskorišćena da drugarima propagiraju popularne nelegalne i štetne lekove, stimulativna sredstva, preparate za fitnes... a zauzvrat dobijaju procenat i poziciju na dilerskoj piramidi.

Poražavajuća je informacija da je sve više primera koji govore da i deca organizuju svoj „mini kriminal” ili se svesno uvlače u online industriju. Prevara na Internetu je jednaka krađi u prodavnici ili nasilju nad drugom osobom. Međutim, pošto žrtva nije vidljiva, osećaj odgovrnosti i straha je manji. Ovakvi slučajevi su u direktnoj vezi sa vaspitanjem deteta i moralnim normama koje im roditelji prenesu.

Rešenje kompletnog problema, ma koliko to izgledalo komplikovano, u suštini je veoma jednostavno – ono je u roditeljskom odgovornom pristupu deci i njihovim uređajima uz pomoć softverskih „policajaca”.

Iz primera razvijenih zemalja možemo naučiti mnogo i predvideti razvoj zloupotrebe na domaćem Internetu u budućnosti. Zloupotrebe će biti sve više kako se svakodnevni život bude sve više vezivao za mogućnosti Interneta. Ovaj trend niko ne može sprečiti niti usporiti osim preciznih i ažurnih državnih aparata. Ipak, slučaj i odgovornost svakako ne treba prepuštati drugima. Svaki roditelj je odgovoran za svoje dete, za njegovo ponašanje i rizike u koje upada. Svi primeri nam govore da su žrtve napada same dospele u opasne situacije i od sebe napravile mete. Pitanje je samo koliko je potencijalna meta spremna prići napadaču. Ukoliko postoji dovoljna distanca Internet je potpuno bezbedan medij i služi svojoj pravoj nameni.

Nemoćni softver

Iskustva Zapada su takođe pokazala u kolikoj meri je tehnologija (ne)sposobna da odbrani pojedinca ili opremu na kojoj radi. Statistika velikog broja slučajeva napominje da su softverska rešenja samo blaga barijera i da celi sistemi zavise samo od upornosti i znanja zlonamernika.

U slučajevima prevara, softveri nemaju baš nikakvu moć. U pitanju je komunikacija između napadača i žrtve, što može da kontroliše jedino roditelj.

Statistike pokazuju da su u poslednje vreme maloletnici sve češće sami počinioci sajber prevara, upada u računarske mreže, otimanja podataka... Praktično, talentovana deca na krivom putu. To su deca sa visokim tehničkim znanjem koje se može upotrebiti u korisne svrhe, ali su se nekako odlučila za pogrešan put. Neki od njih završavaju u popravnim domovima, a neki u kompanijama koje njihovo znanje koriste za razvoj svojih sistema. Ipak, to svakako nije pravi put da se bude primećen.

Možemo se samo nadati da će nas pomenuta iskustva naterati da razmislimo nekoliko koraka unapred i da koliko god je moguće usporimo negativne tedencije globalne mreže na našim prostorima.

Opširnije...

Mračna strana napretka

Kategorija: zavisnost od virtuelnog

Autor igra.itd.rs

Internet je krajem 20 veka doneo globalnu promenu u načinu i brzini komunakacije i to za samo 10 godina postojanja. U ovom periodu je bitno promenjen i život „običnog čoveka”. Internet je uticao na sva polja našeg životnog okruženja. Osim poslovne komunikacije čovek danas Internet upotrebljava da podesi klima-uređaj, rezerviše karte za pozorište, avion, da preuzme softver za auto, gleda TV, komunicira... Zavisnost od Interneta je sve veća. Pošto se ova drastična promena desila u prilično kratkom vremenskom periodu, većina korisnika je ostala nedovoljno edukovana o mogućnostima elektronskih servisa, a naročito o problemima koje ova vrsta globalizacije donosi. Edukacija rada na Internetu se svodi na upotrebu, ali ne i na rizike, opasnosti i bezbednost.

Greška roditelja

Danas Internet koristi oko 15 odsto svetske populacije (svesno), a nesvesno čak oko 25 odsto (kroz razne uređaje, telefone, televiziju). Od toga je polovina u uzrastu od pet godina do adolescencije. Sadržaji koje deca koriste su uglavnom „zabavnog” karaktera – slike, filmovi, chat... i drugi sadržaji za „igru” ili bolje „gubljenje dragocenog vremena”, dok je stav porodice (čast izuzecima): „Neka deca uče sa kompjuterima, trebaće im ili neka se igraju. Bolje da ih ovde vidim nego da lutaju po ulicama!”.
Davno je došao trenutak da se zapitamo gde je bezbednost dece veća, uz Internet ili na ulici. Skrivene zamke vrebaju iz računara, a razni bolesni umovi su baš u tome našli mogućnost i svoju ciljnu grupu – VAšE DETE. Naravno, niko ne kaže da su računar i Internet mračna strana sveta, ali nekontrolisana i besciljna upotreba Interneta je velika opasnost za sve nas.

Samo tokom 2006. godine, prema podacima, u Srbiji je stradalo 30 mališana, a u svetu se policije velikih gradova muče sa desetinama zloupotreba Interneta mesečno. Gruba pretraga popularnog Googlea na reč „enciklopedija” ponudiće 1.700.000 rezultata, dok će na reč seks ponuditi 26.500.000.

Prema definiciji Svetske zdravstvene organizacije (SZO), nasilje se definiše kao „namerna primena fizičke sile ili moći, sa ciljem zastrašivanja ili stvarna, nad samim sobom, drugom osobom, grupom ili zajednicom, a koja rezultira ili je velika verovatnoća da će rezultirati povređivanjem, smrću, osećanjem uskraćenosti, psihičkim poremećajima ili smetnjama u razvoju”. Prema podacima UNICEF-a, tokom 2001. godine ubijeno je dva miliona dece, šest miliona je teško ranjeno ili trajno onesposobljeno, a 12 miliona dece ostalo je bez svog doma.

Iskorišćavanje Interneta u bilo kakvom vidu prisiljavanja i ucene, svakako podleže ovoj definiciji, ali i oni koji kreiraju sadržaje sa neadekvatnim informacijama i bave se distribucijom zakonski nedozvoljenog materijala (u blažoj varijanti muzika, film, teža varijanta pornografija, dok su u istom rangu pedofilija i komunikacija sa ciljem iskorišćavanja, maltretiranja i zlostavljanja). Zloupotreba Interneta se ne odnosi samo na najčešću asocijaciju – pornografiju. Sajtova sa „štetnom” tematikom, poput samoubistava, anoreksije, otmica, abortusa, nacističkih sajtova, droge, ima na desetine hiljada u svetu. Uzmimo u obzir da su sajtovi sa raznim vrstama dijeta, vežbanja i drugih saveta veoma opasni utoliko više što ne privlače pažnju, ali su svojim nekredibilnim tekstovima nažalost uticajni, što dovodi do posledica od fizičkih povreda do bolesti, pa čak i smrti.

Osnovni problem je u tome što sadašnje društvo i roditelji nemaju jasnu sliku ove definicije i ne umeju da prepoznaju problem, a nažalost nisu svesni da jedan broj dece u uzrastu do 16 godina distribuira materijal nedozvoljenog sadržaja i spada u grupu prekršilaca, a da toga nisu ni svesni.

Dugoročno „trovanje” dece

Web portali sa nelegalnim sadržajima funkcionišu ilegalno, ali javno i nude razne oblike mentalnog zlostavljanja (sekte, nacistički sadržaji, pornografija...). Tim sadržajima posetioci pristupaju iz raznih pobuda, deca najčešće iz radoznalosti (po njihovoj prirodi ili zato što to rade njihovi vršnjaci). U svakom slučaju, ova vrsta „pasivnog” pristupa nudi razne bonuse i „zanimljivosti” vernim posetiocima – dugoročan i veoma siguran put za mentalno „trovanje” naivnog deteta. Naredna faza može biti lični kontakt, učlanjenje i sl.

Globalni uticaj na roditelje i društvo je lagano navikavanje na postojanje ovih sadržaja, dok zakonske norme nemaju uticaja, zbog prava na slobodu mišljenja i govora. U svim slučajevima nijedan posetilac nije prisiljen na korišćenje (ne)legalnih sadržaja, već se sam odlučuje i sa tim se skida odgovornost sa autora web portala.

Kanali komunikacije i uticaji na određenu grupu se vrše pasivnom metodom putem web portala sa nelegalnim sadržajima (na domaćem Internetu ćete naći sajtove sa raznolikim sadržajem za široku populaciju i zabavu uz dodatak glasanja za erotsku sliku i porno galerije devojaka), a aktivnom metodom najčešće e-mail porukama, chat servisima i mobilnom telefonijom (poslednjih godinu dana su učestale e-mail poruke sa ličnim obraćanjem i pozivom da pogledate slike navodne drugarice sa mora ili izlaska).

Kada su deca u pitanju, načini pristupa su najčešće oblici lažnog predstavljanja, kao u navedenom primeru, i „tešenja” (uglavnom je to dobar virtuelni drug vršnjak – pun razumevanja). Nakon sticanja poverenja naredna faza je slanje fotografija, upućivanje na web portale ili zakazivanje „druženja” i lični kontakti. U ovoj poslednjoj fazi se dete prisiljava putem ucene ili prostim sistemom sile na željenu aktivnost. Ovo se ne mora odnositi samo na blud, već i na druge vrste iskorišćavanja – krađe, prevare...

Mobilne „igračke” (telefoni) su visokorizična kategorija uređaja koji neometano prenose nelegalne sadržaje, a pružaju i velike mogućnosti samog kreiranja takvog sadržaja. Sve češće smo svedoci filmova snimljenih mobilnim telefonom čiji su ciljevi ismevanje, ucena... Tako su sada nemoralni materijali prisutni na GSM mreži i javno reklamirani u medijima. S obzirom da u proseku svako drugo dete ima svoj mobilni telefon, a samo je mali broj u kontrolisanim uslovima, opasnost od mobilnog pristupa deci i zlostavljanja je sve veća. Zabrinjava podatak da je u 2006. godini na Internetu sa područja Srbije i Hrvatske uklonjeno na desetine fajlova video-materijala u režiji dece od 12 do 16 godina. Deca u školama sama postaju zlostavljači i ucenjivači (vršnjačko nasilje preko Interneta i mobilnih uređaja), dok odgovorna lica nisu sigurna šta mogu da učine da bi se to sprečilo. Dva skorašnja primera iz Hrvatske pokazuju na šta su deca spremna. Na stranicama sajta YouTube, na kojem se razmenjuju slike, muzika i video snimci, zabranjena je lokacija sa video-materijalom snimljenim mobilnim telefonom gde nekoliko učenika zlostavlja svoju školsku drugaricu, kao i fizičko nasilje maturanata nad svojim profesorom.

Ko se krije u sobi?

U ovoj priči ne može da se zaobiđe i najpopularnije, ali istovremeno i najopasnije područje Interneta – chat room. Ovakav servis omogućava deci da virtuelno putuju u bilo koji deo sveta, da razgovaraju s bilo kim, razmenjuju poruke sa ljudima o kojima ništa ne znaju i koji su za njih potpuni stranci. Dete ne zna ko je s druge strane, a to često mogu i znaju da budu odrasli. U svojoj naivnosti i želji da se upozna s vršnjacima iz drugih krajeva i zemalja, dete sasvim iskreno i naivno pruža informacije o sebi, svojim godinama, uzrastu, polu, mestu boravka, školi i svemu drugom. Putem chat-rooma pedofili saznaju sve o detetu – kuda se kreće, šta voli, kakav mu je raspored, u kakvim je odnosima s roditeljima, s braćom i sestrama i sl. Pedofili čak ne moraju ni da se uključe aktivno u razgovor, već samo da skriveno prate razgovor među decom i tako prikupe informacije. Ranije su pedofili odlazili na igrališta i promatrali decu, pratili ih, zapitkivali, ispitivali i slčno, ali u svemu tome se izlagali i riziku. Internet sada omogućava pedofilima bezbrižno praćenje dece, uključivanje u njihovu igru i zabavu i bežanje u anonimnost Interneta kad god osete opasnost od otkrivanja.

Premda je chat-room javan i dostupan svima, pedofil na lukav način odvlači njemu interesantnu osobu, naivno dete, u privatni forum za razgovor i tu pokušava pridobiti njegovo poverenje. Pedofil najpre detetu priča zgodne šale i viceve, potom ga ispituje o seksualnom iskustvu, pa mu opisuje seksualne tehnike i poze i traži od njega da obavlja seksualne radnje. šalje mu i kompjuterske slike i uverava ga kako to i drugi rade i kako je to normalno. Polako, ali sigurno pedofil kod deteta stiče poverenje, uveravajući ga da mu je on iskreni prijatelj i da njihove tajne samo oni znaju. Naravno, sve se radi sa idejom da se jednoga dana sretnu, upoznaju i druže.

Neka istraživanja u Americi pokazuju da 19 odsto dece koja se služe Internetom biva izloženo raznim vrstama seksualnih poruka. Riziku su najviše izložena deca od 12 do 17 godina koja koriste chat-room i, naravno, koja razgovaraju sa strancima.

Roditelji i vaspitači imaju najveću odgovornost u vaspitanju i obrazovanju deteta, a najbolji interesi deteta moraju biti njihova osnovna briga. Pojedinačne mere borbe protiv zlostavljanja nisu davale željene rezultate na globalnom nivou, ali mogu spasti vaše dete ili njegovog drugara ili drugaricu.

Iskustva virtuelne devojčice

Izmišljen lik devojčice ubačen je chat-room radi analize. Nakon mesec dana i 80 sati provedenih u jednoj Internet pričaonici, bez bilo kakvog naglašavanja sebe i ličnosti, bez prikazivanja fotografije, uspela je da ostvari više od 412 kontakta, ne na svoju inicijativu, sa 398 osoba muškog pola. Ono što spada u seksualno uznemiravanje se desilo 162 puta, 24 puta su nudili seksualne fantazije, šest puta otvoreno nudili novac za seksualne usluge. Devojčicu je predstavio kompjuterski program kreiran da se upisuje u sobe i memoriše komunikaciju, odgovore je generisao prema bazi ključnih reči i time pokušavao imitirati stvarnu ličnost.
Sličnu analizu je obavila i organizacija ASTRA sa približnim i poražavajućim rezultatima (http://www.global-report.com/a.php?c=gg&a=15003124&rc=cs) sa primerom da je jedan muškarac iz Makedonije njihovoj izmišljenoj „devojčici” nudio da preko leta radi u njegovom kafiću, uz niz sugestija da ništa o tome ne kaže svojim roditeljima i da se ona ništa ne brine, da će pri tom jako dobro zaraditi, što potencijalno navodi na regrutovanje u lanac trgovine ljudima.

Opširnije...