o igri

Lepše je bez petardi

Kategorija: tekstovi o igri

Autor igra.itd.rs

Projekat „Lepše je bez petardi“

Deca brzo uče da su petarde opasne

Autor: Jelena Ilić | 17.01.2009. - 09:30

 

Čak 80 odsto učenika petarde baca iz čiste zabave, a svaki četvrti to radi jer je video od drugih. U vreme novogodišnjih i božićnih praznika gotovo da nema deteta koje ne koristi pirotehnička sredstva. Ipak, najalarmantniji podatak je da oko 70 odsto roditelja pušta decu da koriste petarde, pokazalo je istraživanje Beogradskog ekološkog centra u okviru projekta „Lepše je bez petardi - slavimo bezbedno“.

 

 

Polovina učenika od petog do osmog razreda smatra da su petarde bezopasne i da se ne mogu teže povrediti ukoliko ih koriste. Međutim, nakon predavanja i filma u kome deca vide šta sve može da im se desi statistika se bitno menja, tako da posle edukacije čak 80 odsto đaka misli da je upotreba pirotehničkih sredstava opasna.
- Deca su bila zainteresovana za ono što smo imali da im kažemo. Najzanimljiviji im je film. On im je baš okupirao pažnju i posle njega su uvek imali 1.001 pitanje. Uglavnom ih interesuje da li zaista mogu ozbiljno da se povrede. Ima i „nevernih Toma“ koji pitaju da li smo preuveličali stvari kako bi ih uplašili. Ipak, ubedljivo najčešće pitanje dečaka i devojčica odnosi se na zakonsku regulativu. Njima nije jasno kako je moguće da iako je zakonom zabranjeno da se pirotehnička sredstva prodaju maloletnicima, oni mogu da ih kupe - priča za „Blic“ Uroš Todorović, koordinator projekta pri Beogradskom ekološkom centru.
U akciji „Lepše je bez petardi - slavimo bezbedno“, koja je bila namenjena učenicima od petog do osmog razreda, učestvovalo je 11.500 dečaka i devojčica iz 30 škola. Projekat je trajao tokom decembra, a tim ljudi iz Beogradskog ekološkog centra držao je dvočasovna predavanja o tome kako naizgled bezazlena igra može da ostavi trajne posledice.
- Iz Urgentnog centra i Dečije klinike u Tiršovoj su nam potvrdili da su za vreme praznika imali manje povređene dece nego ranije. U novogodišnjoj noći povređeno je jedno dete, a za Božić su trogodišnjem dečaku amputirana tri prsta - dodaje Uroš Todorović.
U školama u kojima se ovaj projekat sproveo kažu da su rezultati više nego očigledni i da je pucnjava u njihovim dvorištima bila samo pojedinačna.
- Nisam mogla da verujem da dva dana pred Novu godinu ne čujem da u školskom dvorištu pucaju petarde. Ranije smo imali velikih problema, međutim, nakon predavanja đaci su zaista shvatili koliko mogu da naude ne samo sebi nego i ljudima u okolini ukoliko koriste petarde - priča Dragana Dragaš, direktorka Osnovne škole „Stefan Nemanja“.
Ona se složila sa kolegama i predavačima Beogradskog ekološkog centra da najviše problema imaju sa roditeljima. To je potvrdilo i istraživanje jer čak 70 odsto roditelja ne samo da zna da njihova deca bacaju petarde, već im ih i sami kupuju. 

 

Igra (Simbolika)

Kategorija: tekstovi o igri

Autor igra.itd.rs

1. Igra je u osnovi simbol borbe, borbe protiv smrti (pogrebne igre), protiv prirodnih sila (ratarske igre), protiv neprijateljskih sila (ratničke igre), protiv samoga sebe (protiv straha, slabosti, sumnji itd.). I kad su čista zabava, igre zrače pobedničkim sjajem, barem ona strana koja dobija. Kao takmiče­nje, kockanje, privid ili trenutni zanos, igra je svet za sebe u kome, bilo da se dobija, bilo da se gubi, treba naći svoje mesto: ona nije samo određena delatnost označena tim imenom nego svi oblici, simboli i sredstva potrebni za tu delatnost ili za funkcionisanje složene celine. Igra, kao i život, udružuje pojmove sveukupnosti, pravila i slobode, ali u zadatom okviru. Različite kombinacije u igri su primeri života, ličnog i društvenog. Ona teži da uvede red u zbrku odnosa i čini prelaz iz prirodnog stanja u kul­turno, iz spontanog u namerno. Ali igra do­pušta da ispod poštovanja pravila izbije naj­dublja spontanost, najličniji odgovor na spo-ljne prisile.

5.Psihoanalitičari vide u igri neku vrstu prenosa psihičke energije, bilo sa jednog igrača na drugoga, bilo kao oživljavanje predmeta (lutaka, vozova itd.). Igra podstiče maštu i uzbuđuje. Makar je, kako se obično kaže, lišena namere, igra je ipak puna zna­čenja i može izazvati snažne reakcije. Igrati se nečim znači predati se predmetu kojim se igramo. Igrač u nekom smislu investira svoj libido u predmet kojim se igra. Igra tako postaje magični postupak u buđenju života... Igrati se znači postaviti most između svoje fantazije i stvarnosti magičnim delovanjem svoga libida; igra je obred ulaska i ona priprema put adaptacije na realni objekt. Zato se igre primitivaca (ili dece) tako lako pretvore u stvarnost (a ponekad i dramu) (ADLJ, 102-103). Nasuprot igri koja se izrođuje u borbu, ima igara koje oponašaju prave borbe. Cejlonska plemena, na primer, nakon lova na divlje životinje izvode prizore lova u igri. Takve igre su obredi izlaska pomoću kojih se ponovo prilagođavaju svakodnevnom životu (ibid.). Dečije igre i skrivene igre odraslih - poz­nati su nam brojni primeri kineskih, indij­skih, egipatskih, grčkih, rimskih itd. - u os­novi su i svaka na svoj način slike velikih javnih igara. Njihova spoljna, prividna is­praznost i besmislenost ne treba da prikriju njihov bitni agonistički simbolizam: igre su duša ljudskih odnosa i delotvorni pedagozi. Gros (Gross) je nazvao dečije igre neho­tičnim činom razvoja. Deca se igrom instink­tivno i svesno pripremaju za buduće ozbiljne aktivnosti. U igri se odražavaju odnosi dete-ta, ne samo prema spoljnom svetu, nego i prema osobama i zbivanjima u spoljnom svetu.

6.Metoda psihodrame, koju je pronašao Moreno, služi se oblikovnim, didaktičkim, tj. terapijskim svojstvima igre i lepezom simbola koje ona razvija. Polazište metode pokazuje se bez prepre­ka. Biće se najdublje otkriva u svojim najspontanijim reakcijama. Činjenica je da nikakva kontrola ne može potpuno ugušiti spontanost; ona se uvek odaje u samom na­činu kontrole, u neizbežnim propustima i omaškama, u reakcijama na tu kontrolu, u govoru s njegovim simbolima. U razgovoru s lekarom osoba nastoji da objasni prošlost koju opisuje; ona se ne udubljuje potpuno u određenu situaciju kao da je proživljava ovde i sada; ne uspeva da izrazi svoju naj­dublju spontanost. Ona će, naprotiv, prih­vatiti da u igri proživi izmišljenu situaciju, ali u kojoj bi se mogla osećati kao daje u nju umešana. Nije reč o tome da se obnovi nekakav prizor iz prošlosti, jer naprezanje pamćenja, strah od po sebi razumljivog priz­nanja ili odbijanje da oda treće osobe mogli bi omesti slobodno izražavanje spontanosti. Ne, ona proživljava izmišljeni događaj koji je mogla, ali nije morala doživeti; izražava se i reaguje sasvim slobodno, jer nije ni prisiljena ni sputana nekakvim naređenjem. S jednim ili više saigrača može da se uživi, da se oseća duboko umešanom u igrani događaj i da privuče posmatrače da više ili manje intenzivno učestvuju u njemu. Tako se izbegava vodvilj, jedna od zamki psiho­drame, a pred našim očima se odvija prizor prepun istinskih emocija, ponekad vrlo uz­budljiv. Vidimo kako raste teskoba, naglo izbija dugo savladavana agresivnost, popuš­taju napetosti, izbijaju sukobi, naviru izgo­vori da bi se izbegli problemi koji se mogu pojaviti, i drama se neumoljivo usredsređuje u žarištu koje postaje usijano, iz koga se ne može umaći niti se ono može prikriti. Tada se otkrivaju i razrešavaju skrivene veze koje svojom mračnom tiranijom sputavaju biće. Replike se izmenjuju kao hici ispaljeni iz različitih uglova pogađajući cilj u njegovim različitim aspektima i dubinskim nivoma; ili se opet afektivno stanje, izazvano tim neuo­bičajenim situacijama, otkriva u ćutnjama, kretnjama, ponašanju. Oklop konvencionalnosti ili nestvarnog uzdrman je sve dok se ne razbije i najednom izbije istinska sponta­nost. Otkriće vlastite spontanosti može izaz­vati zaprepaštenost. Na terapeutu je ili psi­hologu da odmeri stepen spoznaje sebe koji neka osoba u određenom trenutku može da prihvati i podnese. Da bi igra bila delotvor-na, mora da zaokupi ćelo biće, da otvori sve putove saobraćanja, psihološke i društvene, unutrašnje i spoljne. Ona tako oslobađa silnu stvaralačku energiju koja se neprestano pri-lagođava, ona priprema za budućnost. Igra je živi simbol. Učesnik psihodrame oslobađa izvore svo­je spontanosti kako bi se biće, ostajući ono što jeste, prilagodilo svim ulogama koje će život od njega zahtevati. On odbacuje okove prošlosti i postaje pokretan, njegova kreativ­nost dobija visok koeficijent razvoja. Ako je prilagođavanje jedna od tajni društvenosti, onda psihodrama pomaže da se biće uključi u društveni život, da se u njemu oseća udob­nije, da bude zadovoljnije. Ona se pokazuje kao sinteza društvenih i afektivnih simbola kojima se služi spontano: oni teže da se uravnoteže i da tako olakšaju prelaz igre u Stvarni život razrešavajući u igri komplekse koji bi, kad bi ostali neizraženi, uzrokovali sukobe, ali kad se prevladaju, omogućavaju prilagođavanje i napredovanje.